Marksizam i anti-marksizam

Teška su vremena došla. Srednja klasa u Srbiji polako nestaje. Ako ćemo iskreno, ni srednja klasa u tzv. razvijenim zemljama nije u usponu. Grafit "bravar je bio bolji" se odavno pojavio. Neki žale čak i za Miloševićem, a legenda o boljem životu u vreme Tita živi i među generacijama koje su rođene mnogo posle njegove smrti. Da stvar bude dramatičniji, čak i moj rođak Vladan, zakleti anti-komunista, počinje da govori kako se nekada bolje živelo. Na moje tešenje da smo tu negde blizu dna i da ćemo onda da krenemo na bolje kaže da se plaši da ćemo doći do dna i da ćemo da nastavimo da se batrgamo na dnu. Ovo je dobra prilika da se osvrnem na razvoj moje marksističke i anti-marksističke misli.

Još kao sasvim mali, shvatio sam da moja porodica nije kao sav ostali svet. Slave koje sam voleo zbog dobre klope bile su polu-konspirativni događaji. Osim toga kršten sam tek u trećoj godini jer moji nisu znali kako to d organizuju diskretno s obzirom da je majka bila jedina koja nije bila član partije u arhitektonskom birou Jugoslovenskog Ratnog Vazduhoplovstva. Krštenje je konačno diskretno organizovao kum Miki u svojoj kući, a meni je u magli ostalo sećanje da nisam baš bio srećan kada me je pop pokvasio.

Ozbiljniji susret sa komunizmom sam imao tek kada sam krenuo u osnovnu školu. Vrlo brzo sam počeo da dolazim kući indoktriniran pričama o drugu Titu. Moji su tu primenili vrlo delotvorne kontra-mere. Objasnili su mi da komunisti ne slave slavu i ne jedu gibanicu. Zašto baš gibanicu? Pretpostavljam da je to bilo zato što sam se ja na slavama kod kuma Mikija davio u fenomenalnoj četničkoj gibanici koju je pravila kuma Jelica. Bilo kako bilo, ja sam tako trampio komunizam za gibanicu što je po meni vrlo dobra trampa.

Prilikom svog političkog opredelenja za gibanicu, shvatio sam da postoje dva sveta. Jedan je javni i u školi a drugi je domaći u kući i da među njima nema mešanja. U školi sam, kada je to trebalo, čak i pisao pesme o drugu Titu, ali srce je stajalo na strani slava i gibanica. Marksizmom i komunizmom sam se bavio koliko je to bilo neophodno u školi, a uz oca sam razvijao svoje inženjerske i matematičke sposobnosti. Učestvovao sam na matematičkim takmičenjima. Zašto baš spominjem matematička takmičenja u ovom kontekstu? Zato što je na jednom opštinskom takmičenju iz matematike prva nagrada bila matematička enciklopedija, druga Manifest Komunističke Partije, a treća džepno izdanje manifesta. Ja sam na žalost osvojio drugu nagradu i bio sam nesrećan zbog toga.

U srednjoj školi je došlo do ozbiljnijeg susreta sa marksizmom. Mi smo bili prva generacija usmerenog obrazovanja a udžbenik iz marksizma je bila najidiotskija knjiga koju sam imao u rukama. Bukvalno svaka rečenica je bila naslagana iz nekoliko citata kao da je neko seckao makazama parčiće teksta i lepio ih jedne do drugih. Pisac se cak nije potrudio da sklopi celu smislenu rečenicu već su parčići citata uključili i navodnike koji su razdvajali delove citata. Nastavnik nam je bio neki Moma koji nije gajio simpatije prema meni a ja prema njemu još manje. Jednom prilikom nam je dao zadatak da napišemo tekst o Manifestu Komunističke Partije. Znajući moju averziju prema toj temi, moja majka se žrtvovala da pročita moju drugu nagradu iz matematike i podvuče ono što je bitno a ja sam onda pročitao ono što je podvučeno. Uprkos pomoći, nisam se baš proslavio. Srećom Moma je imao veće političke ambicije nego da predaje marksizam klincima iz Matematičke Gimnazije koji su u glavnom bili anti-režimski iako su se mnogi učlanili u partiju pogotovu pred kraj gimnazije. Čini mi se da je Moma otišao da radi u Centralni Komitet a meni je pao kamen sa srca.

Posle Mome, marksizam mi je predavala Javorka, profesorka geografije. Iz tog perioda nemam neke traume kojih se sećam. U trećem i četvrtom razredu mi je marksizam predavala Milesa koju su neke generacije zvale Ani Četiri Pištolja. Zaštitni znak su joj bili večito nakarminisani zubi. U to vreme, pogotovu u proleće, ja sam dosta uspešno izbegavao da odgovaram marksizam vadeći se na pripreme za takmičenja iz matematike i fizike. U proleće 1981. godine ode Milesa na mesec dana u posetu ćerki u Ameriku, a zamenila ju je neka mlada profesorka koju smo zbog crvene kose zvali Crvenkapa. Ceo taj mesec sam izbegavao da odgovaram. Posle mesec dana dolazim ja u školu i vidim Milesu da ispred mene ulazi u školsku zgradu. Gle, vratila se. Ulazim u školu za njom. Ona odlazi levo u zbornicu a ja se penjem na prvi sprat. I tek što sam spustio torbu na stolicu, ulazi Milesa u učionicu i pravo prema meni: "Ti treba da odgovaraš". Pomislih, da li je moguće da sam joj ja prvi na listi po povratku.

Ni fakultet nije prošao bez muke sa marksizmom koji je bio zavijen u oblandu koja se zvala sociologija. Na predavanje profesora Džuverovića sam otišao samo jednom tek da vidim njega i njegovu bradu u stilu Engelsa. U to vreme sam već stekao takvu averziju prema tim predmetima da nisam bio u stanju da prepričam jedan pročitan pasus. Ipak, prijavio sam se da ispit polažem u predroku u maju da bih lakše polagao stručne predmete u junu. Računao sam da ću, ako ništa drugo, da dobijem šesticu na Lenjinovu definiciju nacije. Naime to je bilo pitanje koji su dobijali oni koji nisu znali ništa drugo. Definicija se sastojala od četiri stavke i samo je trebalo da se nabroje. Sećam se da sam između ostalog izvukao pitanje o Kantu ali ja sam se i tu zaglavio. Videvši da nemam pojma, Džuverko mi postavi pitanje za šest. Ja se zaglavim na nečemu što sam smatrao da je već treća stavka ali me Džuverko ispravi da još nisam rekao ni drugu. "Hajde, koleginica iza tebe puca od muke što ne može da kaže", ubrzava me Džuverko. Ja iznerviran koleginicom iza mojih leđa koja se na moj račun pravi pametna pa odbrusih "Pucam i ja od muke što ne mogu da kažem". Džuverko mi sa prezirom preko stola bac indeks rekavši "U septembru". Bio je to prvi i poslednji ispit koji sam pao. Stručni ispiti u junu su svi prošli sa desetkama. Tako sam to leto, dok je većina drugara spremala stručne ispite, ja na plaži sa neopisivim bolom u duši čitao sociologiju. Na ispit u septembru sam otišao kao na još jedno pogubljenje. Ali sreća mi se osmehnula. Dok sam spremao odgovor i beznadežno pokušavao da stavim nešto pametno na papir, shvatam da moj drugar Mikser koji je dva mesta ispred mene odgovarao, ima isto pitanje tako da sam grozničavo pohvatao beleške. Istorijskih podataka radi, Mikser je dobio nadimak još u prvom razredu gimnazije jer je pokušavao da muti Ninu. Izađem ja pred Džuverka i izverglah beleške posle Mikserovog odgovaranja. Džuverko pogleda u moj indeks. Verovatno je shvatio iz četiri desetke iz stručnih predmeta i osmice iz odbrane da sam anti-marksistički element. Verovatno se smilovao i dade mi osmicu što je meni bilo veliko kao kuća. Kasnije su me drugari pitali kako sam uspeo da pokvarim prosek na odbrani i marksizmu jer su ljudi u glavnom na tim predmetima popravljali prosek. Kako da im objasnim da sam se ja davno opredelio za gibanicu? Sociologija na poslediplomskim studijama je prošla bezbolno. Jedino se sećam da sam čak uspeo da dobijem deset.

A onda sam otišao u Ameriku siguran da se tu više neću susretati sa marksizmom. Jedino što sam zapamtio iz marksizma su dve mantre: da se profit u kapitalizmu zasniva na neplaćenom radu i da je radnik u kapitalizmu puki privezak mašini.

Moj prvi posao u Americi je bio u Contelu, lokalnoj telefonskoj kompaniji u okolini Vašingtona sa nekih 26-27 hiljada zaposlenih. Svakog petka sam popunjavao radnu listu i stavljao sam da sam radio 40 sati, od ponedeljka do petka, od 9 do 5. Jedne nedelje se desilo da je bilo puno posla i ja uredno u radnu listu upišem 56 sati i odnesem to sekretarici a ona reče "Nema veze što si radio 56, ti pišeš 40 sati". Hmmm, izgleda da je drug Marks bio u pravu što se neplaćenog rada tiče. Kasnije se to vreme povećavalo pa sam u jednom periodu čak dogurao i do 75 sati nedeljno. Na intervjuima za posao sam često kasnije čuo da se zvanično radi 40 sati ali da se od ljudi očekuje da rade bar 50 sati.

Nekoliko meseci pošto sam počeo da radim, objaviše da GTE, druga još veća telefonska kompanija, namerava da kupi Contel za 6.6 milijardi dolara, do tada najveću sumu u istoriji biznisa u Americi. Tokom 9 meseci koliko su trajali pregovori, drhtali smo svi, i ja i moj menadžer, i direktor iznad njega i predsednik istraživačkog centra Contela. Kao rezultat, nekih 6-7 hiljada ljudi je dobilo otkaz. Nas 30 izistraživačkog centra je dobilo premeštaj za Boston, 1500 kilometara severnije od Vašingtona. Jednog petka sam spakovao stvari iz svoje kancelarije u kutije. U subotu je ekipa za seobu došla da mi spakuje stan u ogroman kamion koji je selio tri porodice iz Contela. U ponedeljak sam osvanuo u Bostonu. U kancelariji me je čekao moj računar iz Contela koji je dobio drugi inventarski broj dok sam ja dobio svoju novu legitimaciju zaposlenog sa drugim brojem. Hmmm i ovde je drug Marks bio u pravu jer sam ja dopremljen u Boston kao privezak računaru.

I tako živimo ove naše živote lebdeći negde izmedju marksizma i anti-marksizma, kapitalizma i anti-kapitalizma, nošeni vetrom istorijskih i političkih promena kako u Srbiji tako i u celom svetu. Kažu da je pre 10 godina 1% najbogatijih ljudi u Americi imalo 10% ukupnog američkog bogatstva a da sada imaju 20%. Po svoj prilici je moj rođak Vladan bio u pravu kada je tokom jedne od naših diskusija rekao da nije Kapital pametan već je kapitalizam počeo da se ponaša onako kako je u Kapitalu napisano.