Edukacija i obrazovanje

Nekada smo u školi učili srpsko-hrvatski jezik. Tačnije, neki su učili srpsko-hrvatski, neki hrvatsko-srpski, ali smo se svi lepo razumeli. Danas se u školama uči srpski jezik, ali teško da možemo da se razumemo bez poznavanja engleskog jezika, a i poznavanje italijanskog jezika pomaže.

Posle više od deset godina provedenih u Americi, plašio sam se da mi se jezik iskvario. Ispostavilo se da je moj srpski ostao zamrznut u vremenu kada smo svi govorili srpsko-hrvatski, dok su Srbi počeli da govore neku nakaznu mešavinu srpsko-engleskog jezika.

Svakako najružniji primer je edukacija i edukovanje. Ta reč, ma kom jeziku da pripada, je toliko zloupotrebljavana, da ćemo od silnog edukovanja sasvim sigurno ostati neobrazovani.

U skladu sa našim edukovanjem i posledičnim manjkom obrazovanja, novinari, koji bi trebalo da budu perjanica srpskog jezika, postaju perjanica papazjanije srpsko-engleskog jezika. Saopštenja za javnost postaju brifinzi, a pregledi vesti postaju dajdžesti. Možda i nije ukusno, ali moram da kažem da mi je išla na živce reklama za list Evropljanin, pokojnog Slavka Ćuruvije. Evropljanin - najluksuzniji srpski njuz magazin. Da li "novine" zvuče suviše prosto i seljački? Da li to suviše podseća na naše dedove koji su čitali novine na ramovima sedeći u brijačnicama? S obzirom da se reklama vrtela na radiju, uvek bih se zapitao da li, zbog srpskog porekla dotičnih novina, "njuz magazin" treba da se piše "news magazine", "njuz magazin" ili treba biti Srbin do kraja pa pisati sve ćirilicom.

Stvari postaju još gore kada su u pitanju savremene teme kao nova muzička izdanja ili "recentna muzička izdanja" kako ih je krstio Rizla na Radiju B92. Dotični u nekim svojim emisijama opisuje kako izgleda "front kaver" stranih časopisa. Zbog viška edukovanja i manjka obrazovanja, nije uspeo da nauči da se "naslovna strana" na engleskom kaže "frontpage" ILI "cover page".

Kada su novinari takvi, šta onda da očekujemo od političara? Od silnih političkih "lidera", Srbi ostadoše bez pravog "vođe". Kada savezni ministar za telekomunikacije, Boris Tadić, govori o svojim "intencijama" da dovede u red "legislativu", jasno mi je da će nam "zakonodavstvo" u telekomunikacijama ostati u žalosnom stanju i pored, možda najboljih, "namera" gospodina ministra. Ovome u prilog ide i činjenica da se gospodin ministar "edukovao" da bude psiholog i nema ama baš nikakvo "obrazovanje" iz oblasti telekomunikacija.

Kada su nam novinari i političari takvi, šta onda da očekujemo od običnog naroda? Sava Centar je prepun novo-komponovanih radnji sa zvučnim talijanskim nazivima. Valjda je to posledica jugo-nostalgije i činjenice da do Trsta sada treba preći brojne državne granice. A u radnjama se odvija nušićevska pozorišna predstava. Lepuškaste mlade prodavačice čekaju da u radnju uđe princ na belom konju ali bi se zadovoljile i nekim od brojnih novo-komponovanih konja sa Roleksima i metalizer automobilima koji prolaze kroz radnju u potrazi za Versaćeovim proizvodima. Gazda radnje koristi svaku priliku da štipne prodavačice koje to pokorno trpe jer im je u opisu radnog mesta. Gazdarica trenira strogoću i priča kako je "bila u Ameriki".

Još jedan primer radnje sa zvučnim stranim imenom je Legend ili Predanje što bi rekli naši stari. Reklamira se sa: "May the legend be with you in the new millenium. Legend, worldwide." Nisam još shvatio šta prodaju ali to nije preduslov da se kupuje u toj radnji. Na dan kada se radnja otvarala u Knez Mihajlovoj, pred njom je bio red a ja sam čuo sledeći razgovor između dva momka:

Moj omiljen primer naše edukovanosti i neobrazovanosti je Beli Grad na Zelenom Vencu. Nisam odavno bio tamo. Nekada je to bila poslednja stanica na putu od kafane do kafane u sitne sate kada su sve ostale kafane zatvorene. Sjajna prilika da se u sitne sate sa strane filozofski posmatraju kafanske svađe polu-pijanih žena sumnjivog morala. Ulaz u ovo poslednje utočište je obeležen tablom na kojoj piše "Sneg Bar Beli Grad". Nije ni "snack", ni "snek", nego "sneg" i to ćirilicom. Da se zna da je to poslednje srpsko utočište.

U seriji gluposti srpsko-engleskog jezika treba spomenuti i "Karnedžijevu ulicu" zbog koje se "Karnegi" verovatno prevrće u grobu. U istu kategoriju spada i prkosni simbol mete, "target", koga su mnogi zvali "tardžet".

Na kraju, da se osvrnem i na moju struku. Imam utisak da se u Najnovijoj Jugoslaviji jedino ja bavim računarima. Svi ostali se bave kompjuterima. Ovde svakako stvari stoje drugačije jer je većina reči engleskog porekla i nastala u novije vreme, tako da reč "softver" i ne pokušavam da prevedem. Tako nešto bi dovelo do jezičkog ekstremizma koji je uveo profesor Tika Aleksić u vreme kada sam studirao. Njegov predmet, Arhitektura Računara, je svima teško padao jer nismo smeli da koristimo engleske reči, a spremanje ispita je podrazumevalo i učenje rogobatnih prevoda već ustaljenih engleskih izraza. Ipak, ako Francuzi imaju "ordinateur", zašto i mi ne bi imali "računar"? Makar i zato što su drvene računaljke postojale kod nas i pre otkrića elektronskih računara. A i reč "pretraživač" je sasvim pristojan prevod za "browser" koga mnogi "stručnjaci za kompjutere" izgovaraju "brovzer". Za takve, visoko-edukovane stručnjake, ta reč se izgovara "brauzer".

I tako Srbi uđoše u treći milenijum edukovani i neobrazovani. Izumire srpski jezik. Izumire i srpski narod.