Kafane

Danas se navršava šest meseci kako sam aterirao u Najnoviju Jugoslaviju. Imao sam prilike da obiđem stare i nove znamenitosti Beograda - kafane. Jedno je sigurno. Kafane su naša najstabilnija industrijska grana koja je izdržala sankcije, hiper-inflaciju, pretnje tomahavk demokratije i raspirivanje novog svetskog poretka. Šta god da se desi u zemlji i svetu, naš čovek će filozofski sedeti u prepunoj kafani uz flašu piva ili čašu vina i diskutovati kako se strašne stvari dešavaju danas.

Zašto baš kafanske priče? To potiče još od dana kada sam bio u jaslicama. Učiteljice bi nas poređale na noše i svako dete je bilo zaduženo da priča neke priče, a učiteljice su znale da izvuku istinu. Jedan dečko je bio zadužen da priča kako tata bije mamu. Dok sam ja kakio na noši, pričao sam o kafanama u kojima se dobro jede. Moji su jedva čekali da krenem sa pet sa lukom, a ja sam odmah startovao sa deset.

Dakle, idemo u obilazak beogradskih znamenitosti koje sam imao prilike da overim. Vozi Miško.

Knez Mihailova. "Grčka Kraljica" ima izuzetno strateško mesto za osmatranje u slučaju bombardovanja. A i šire. Dobro je i za postavljanje zaseda jer uvek naiđe neko poznat pa može da se privede za sto na informativni razgovor. Osim ljudi, tu prolaze i magarci. Ne samo oni na dve noge kakvih ima puno već i oni pravi. Interesantno je da deca nisu bila zainteresovana. Više su ih interesovale bombone i sveske koje su se delile povodom početka školske godine. "Idi uzmi. Džabe je.", dovikivali bi roditelji deci iz kafane.

"Znak pitanja" se ništa nije promenio od kad sam poslednji put bio tu pre nekih osam godina. Svet zamrznut u vremenu i prostoru. Prvi naziv pre nekih 150 godina je bio vezan za crkvu pa se ista bunila. U iščekivanju da smisle novo ime, stavili su znak pitanja. I još čekaju.

Idemo dalje. "Kolarac" takođe ima dobro strateško mesto kada je lepo vreme. Malo zavučenije u Čika Ljubinoj je neka nova kafanica. Nisam snimio ime iako sam seo tamo jednom.

"Zlatna kapljica" je preko puta Etnografskog muzeja. Novotarija za mene. Atmosfera je tipična naša. Dim i džuboks sa narodnjacima. Na zidovima slike Karađorđa, Miloša Obrenovića i ostalih. Karirani progoreni stolnjaci. Jedino kelnerica nije brkata i ne nosi duboke platnene cipele "Borosana". Dobro se nosi sa ekipom srpskih muškarčina u ćošku koji polu-pijano dobacuju. Diskutuju sport i politiku. Saosećaju sa jednim od njih koji već jedno 5-6 sati utapa tugu jer ga je žena izbacila. Ako je za utehu, ljute pljeskavice su odlične.

"Ruski Car". Kada sam poslednji put bio tu, zvao se "Zagreb". Prelazimo malo dalje, "Kod spomenika". Narod valjda misli da je bilo dovoljno da se ulica zove po knez Mihailu. Sve ostalo je "kod spomenika" i "kod konja". Preko puta kod Doma Štampe je nekoliko kafana, još nisam prebrojao koliko. Deru. Pivo je duplo skuplje nego na drugim mestima. Ne preporučujem osim ako šum vodoskoka nije nešto bez čega se ne može.

Na Terazijama ima dosta bircuza. Overio sam samo dva. Jedan čak pravi svoje domaće pivo. Lokacija je dobra kao osmatračko mesto.

Spuštamo se do Skadarlije. Muzika iz raznih kafana se sliva u kafansku simfoniju. Ignorišem "Tri šešira" i "Dva jelena" kao izvikane kafane. Dole niče, ljudima je došlo u glavu (zna se odakle) da razvuku cevku i toče pivo direktno iz pivare. Na nekoliko mesta toče pivo. Svetska klasa. Dobro je i ako uzmete pljeskavicu u kiosku preko puta. Ali tada postoji opasnost da vas kelner u pivnici ignoriše jer i oni prave pljeskavice. Kiosk se reklamira da ima kobasice iz Turije, ali kad god sam pitao, nisu imali. Inače, Turija je ušla u Ginisovu knjigu rekorda po najvećoj kobasici na svetu.

Spuštamo se do Bajlonijeve Pijace. Nekoliko novih i starih kafanica. Uvek je puno. Kad smo već kod kafanskih pijaca, overio sam neke na buvljoj pijaci u Novo Beogradu. Proveo sam dva dana tamo u poteri za transformatorom za moj računar.

Idemo dalje. "Bled" kod Botaničke Bašte. Odlične lignje na žaru. Provereno. Nekoliko puta.

Na sledećem ćošku je bivše "Skoplje" a sada "Stara Hercegovina". Bio sam pre letošnjeg renoviranja. Bilo je kao nekad. Odlično. Letos su renovirani i otvoreni uz veliku pompu i televiziju. Sada su kao pivnica. Imaju odlična rebarca na žaru. Veliki promet. Možda zato što je direkcija Jula preko puta. Kraj je bio prepun besnih automobila sa šoferima u vreme kongresa Jula. Odmah u blizini je i "Cepelin", riblji restoran koji drži neki ribarski klub. Uvek ima pecaroša koji piju vino, pevaju i igraju preferans. Nalazi se u nekoj rupi gde su nekad bili kontejneri za đubre. Atmosfera i klopa su odlični.

Idemo dalje. "Zlatar" u jednoj od sporednih uličica kod Novog Groblja. Otišao sam po preporuci. Dobar je roštilj ali deru. Naplaćuju i pečeni kiki-riki. Tek sam na kraju shvatio zašto je kelner uporno nudio da donese još. Drma narodna muzika da pokreće želudac. Novokomponovani poslovni ljudi vode poslovne razgovore uz obavezno psovanje i zvonjavu mobilnih telefona.

Na raskrsnici 27. Marta i Starine Novaka je meksički restoran "Burito". Overio sam. Glasam za deset s lukom.

Na kraju (za sada) bih spomenuo šlep na zemunskom keju. Odlična atmosfera.

Eto ovo bi bio moj skromni doprinos vodiču kroz beogradske kafane. Neko od ekipe u dijaspori će pomisliti - bio je perspektivan a sada se vuče po kafanama. Neće biti da je tako. I dalje radim dosta ali mi ostaje puno vremena za mene. Živim život slobodnog umetnika. Samostalna zanatska radnja za umetničku izradu softvera dobro posluje. Nema više rada za američkog gazdu gde na nedeljnoj radnoj listi pišem 40 sati a 75 pamtim. Ostaje mi puno vremena za druge stvari. Nisu to samo kafanske aktivnosti. Ima i drugih. Ali o tome u nekoj drugoj priči.