Dođem ti

Ovih dana se navršilo tri godine od kako sam se vratio iz Amerike. To je dobra prilika da se osvrnem na rad moje, kako ja to volim da kažem, samostalne zanatske radionice za umetničku izradu softvera. Iako prezirem korišćenje stranih reči, ovde ću da koristim reč "biznis" kao sinonim za srpsko muvanje, mešetarenje i u opšte snalaženje. Priču nosim u sebi već duže vreme, a sazrela je kada mi pre neki dan jedan drugar reče da se suština srpskog biznisa svodi na dve reči, "dođem ti", kao u onom vicu:

I tako sam ja u biznisu već tri godine, nekada za pare, a nekada za "dođem ti". Nekada me isplate po dogovoru, a nekada moram da molim, pretim i ucenjujem. Ako je za utehu, nisam jedini. Drugi moj drugar mi reče da bi on bio bogat kada bi uspeo da naplati sve što mu dođu.

Kao po pravilu, bogatije mušterije su beskrupuloznije i lošije platiše. Jednom prilikom, jedan od mojih urednih platiša mi je tražio da ga malo pričekam sa isplatom. Morali su da neplanirano plate dodatno obezbeđenje da bi se zaštitili od upada batinaša drugog mog mušterije, inače notornog neplatiše. Vrlo brzo sam bio isplaćen. Na žalost, moj honorar nije mogao da plati dobre revolveraše i loše sudije. Za razliku od filmova, u životu češće pobeđuju loši momci.

Imao sam priliku da, za račun jednog biznismena, organizujem softversku firmu koja bi radila za inostranstvo. Čuo moj "dođem ti" platiša da se softver napolju dobro plaća pa kaže: "Meni ne trebaju softveraši. Meni trebaju rudari za 3 dolara na sat, čiji ću rad ja napolju da naplaćujem 30 dolara na sat.". Odbio sam kao u onom vicu:

Pored softveraša, i rudari su ljudi koje treba platiti debele pare.

Jednom prilikom sam razgovarao sa poznanikom koji radi softver u jednoj velikoj američkoj firmi. Izdaje se za velikog Srbina na Internetu. Nisam siguran dokle se po njemu prostire velika Srbija, ali sam pomislio da sa tolikim patriotizmom mora da je u stanju da namakne poslove za sirotinju raju u otadžbini. Mi bi radili ovde, a on bi nalazio i naplaćivao posao u Americi. Zainteresovao se za ideju i pozvao me telefonom. Tokom razgovora se ispostavilo da on smatra da je 150 dolara mesečno dobra plata za nas. To je čak tri puta manje nego što je onaj domaći biznismen mislio. Kada sam mu objasnio da mi jesmo u bedi, ali da dobri softveraši ovde sasvim lepo zarađuju i žive, nije se više javio. Ko će kome ako neće svoj svome. Velike patriote to rade najbolje.

Ako sam išta naučio u Americi, to je da ne treba patiti od kompleksa zemlje seljaka na brdovitom Balkanu i bezrezervno se diviti moćnom Zapadu. Znam ovde sjajne ljude sa kojima bih smeo da izazovem bilo koju firmu u svetu. Neke stvari koje sam ovde napravio su još uvek ispred svog vremena. Znam, znam, nisam baš skroman. Nekada sam bio skroman, a sada sam savršen. A i skromnost je vrlina onih koji nemaju druge vrline. Ima ovde i drugih ljudi koji takođe rade svoj posao na svetskom nivou.

Sa druge strane, često volim da navodim primer jednog svog prijatelja koji radi softver za banke i berzu u Njujorku. Taj, inače vrlo pametan drugar je magistrirao elektrotehniku kod nas, ali su njegove kolege na poslu bili propali baletan i penzionisani marinac. I dok softver za svetski centar finansijske moći pišu propali baletani i penzionisani marinci, neki sjajni ljudi kod nas za sada dišu na slamku i pokušavaju da dođu do svog "dođem ti". Mnogo snage se troši na ljude kojima je slađe da nekog zavrnu nego kilo Nestle čokolade i bele Toblerone pride.

Naravno, postoje i oni drugi, uslovno rečeno, dosadni poslovi. Dobiješ posao, uradiš posao, naplatiš posao, kao u svakoj kulturnoj zemlji. Od tih poslova se živi. O "dođem ti" poslovima se pričaju priče.

Posle pakla Amerike koja za šaku dolara uzima dušu čoveku, ponovo sam postao samo svoj. Mogu sa filozofskim mirom sa strane da posmatram sadašnje ekonomske lomove američke ekonomije i masovna otpuštanja. Mojim drugarima tamo zaista nije lako u iščekivanju sledeće korporacijske reorganizacije kada će možda biti otpisani kao komad starog nameštaja koji se ne slaže sa novom zavesom.

Više ne bih mogao ni da pomislim da mi šefuje neki Kinez ili Indus. Kada smo već kod rasne raspodele poslova, znam za primer jedne japanske firme u Americi. Glavni gazda je naravno Japanac. Ispod njega su menadžeri Indusi sa svojim darom za šibanje robova. Na dnu ove hijerarhije nisu crnci već dva naša čoveka koji, gle čuda, nisu baš međusobno u najboljim odnosima.

Dobra strana toga što sam sam svoj gazda je što, kao zaposleni, mogu svom šefu da kažem sve u lice. Loša strana je što, kao šef, ne mogu takve drznike da otpustim.

Kada se sve sabere i oduizme, "moj životni moto je - ima se, može se", kako to već peva grupa Beogradski Sindikat. A što se tiče "dođem ti" biznismena sa prazilukom u džepu, čini mi se da njihovo vreme prolazi. Biće pregaženi sa otvaranjem zemlje prema svetu. Dolazi vreme kada će biti normalno da se pošten rad pošteno plati.