Mi i oni

Nije prošlo ni nedelju dana kako sam objavio prvu grupu svojih priča na Internetu, a dobio sam u pisanoj formi kniževnu kritiku od svog dobrog drugara Doce koja me je iz osnove prodrmala. Nije to zbog same kritike. Teško mogu da zamislim iskreniju i prodorniju kritiku u kojoj svako slovo stoji na svom mestu. Potreslo me je to što sam bacio drugačiji pogled na svoje prethodne priče. Da stvar bude jasnija, navodim kratak citat iz kritike:

Ključna fraza ovde je "mi i oni" kao simbol mnogih podela i raspada nastalih u tragičnom vremenu u kome živimo. Posledica previranja je i rasejanje najbolje i najbezbrižnije ekipe u kojoj sam ikada radio. Sada već daleke 1986-te, po diplomiranju, zaposlili smo se kao istraživači pripravnici na Katedri za Telekomunikacije na Elektrotehničkom Fakultetu u Beogradu. Radili smo žestoko i živeli bezbrižno. Dobro smo zarađivali a pare od "toplog obroka" smo kolektivno trošili u "Domovini" ili kod "Trandafilovića".

Sada je, u potrazi za boljim sutra, ta ekipa rasejana po celom svetu. Zvonce je u Bostonu, a Saki u San Francisku. Čuber je preko Kanade došao do Teksasa, a Joca je preko okoline Vašingtona stigao do južne Kalifornije. Fića u Engleskoj poprima osobine pravog Engleza i gleda da iskoristi svaki trenutak kada ne pada kiša. Doca je prošao strahote rata u Hrvatskoj i dugo je bio čuvar vatre i poslednji Mohikanac koji je ostao na ETF-u. Ja se eto pridružih Doci u čuvanju vatre posle burnog života u pečalbi koji će možda jednog dana kao posledicu imati memoare koji će se prodavati u velikom tiražu.

Nekada smo zajedno ručali. Sada jedva da godišnje razmenimo nekoliko redova elektronske pošte. Ovo je samo jedna od mnogih srećnih ekipa koje su nastavile život u paralelnim svetovima koji međusobno nemaju nikakve veze i dodirne tačke. Da li je ovo kritika i prebacivanje onima tamo? Ne. To je jednostavno tako i ne može biti drugačije.

Dok sam bio u Americi, strašno me je iritirao izraz ovih ovde "otišao u Ameriku i snašao se". Deluje kao da sam prošvercovao dve cisterne benzina preko granice. Kada sam Pepi, svom drugu iz školske klupe, rekao da mi je studentska stipendija bila 900 dolara mesečno, uporno se trudio da pokaže da uspem da uštedim 100 dolara mesečno kolika je bila njegova cela plata. Nije vredelo ubeđivanje da knjiga za jedan predmet košta 50 dolara a da pola mesečne stipendije ode na sobicu punu buba-švaba u koju je jedva stao krevet na kome sam uèio i pisao domaće zadatke. Još teže bi bilo objasniti kako je kasnije posle studija, kada sam počeo da radim, svaki dolar bio krvavo zarađen.

Moj prvi posao sam jedva dobio jer je početkom devedesetih vladala velika ekonomska kriza. Contel je bila velika telefonska firma od nekih 26-27 hiljada zaposlenih. Baš takva, velika i stabilna firma mi je trebala da bih imao stabilno zaposlenje tokom dve godine koliko traje procedura dobijanja zelene karte, t.j. stalne radne dozvole. Ali avaj, dva meseca kasnije, GTE, telefonski gigant od nekih 70 hiljada zaposlenih, ponudi da kupi Contel. Tada je to bila rekorna transakcija od 6.6 milijardi dolara. Devet meseci smo drhtali dok su se glavonje na vrhu dogovarale. Drhtali su i moj menadžer i direktor iznad njega. Posle 9 meseci sam premešten 1000 kilometara daleko zajedno sa svojim računarom. I računar i ja smo dobili drugi, GTE-jev inventarski broj. Jedino sam morao iz početka da pokrenem novu proceduru za zelenu kartu. Šest-sedam hiljada drugih zaposlenih nije bilo te sreće. Ostali su bez posla u jeku ekonomske krize. Da li sam opstao zato što sam dobar? Ni slučajno. Jednostavno, moj inventarski broj se vodio na projektu koji je opstao. Čista sreća. Kasnije sam sa filozofskom mirnoćom prolazio kroz brojne reorganizacije poslovanja firmi u kojima sam radio kao stoka kad ide na klanje.

Koliko sve ovo nema veze sa našim poimanjem stvari govori i nedostatak odgovarajućih reči u jeziku. Kod nas reč "otpušten" ima negativno značenje i odgovara engleskom izrazu "fired" (ispaljen). Naš, malo nezgrapan, izraz "tehnološki višak", koji odgovara engleskom "laid-off", pojavio se relativno skoro.

Sada kada sam opet ovde, pogađaju me nerazumevanje onih tamo. Na primer, tokom bombardovanja, često sam od onih tamo čuo izraz "nama je ovde teže nego vama tamo". Pazi Boga ti, ovde padaju bombe, a njima je teže. Ili još gore "vi se tamo zezate i navijate po krovovima i mostovima, a mi ovde brinemo".

Iritirajući su i komentari koji odande stižu kako narod ne radi dovoljno na uvođenju demokratije. Pomislim kako bi bilo lepo da teoretičari zapadne demokratije dođu ovde, stanu u prvi red ispred policijskih kordona i osete miris suzavca i udarac pendreka. Odmah zatim se setim kako sam i sam u Americi vodio teorijske rasprave o demokratiji na diskusionim grupama na Internetu ili vikendom na srpskim piknicima. Donosili smo po kesu humanitarne pomoći u vidu dečije hrane koja bi završavala na tezgama preprodavaca na pijaci. Na roštilju, umesto pljeskavica bi se obrtali hamburgeri, a mi bi vodili teorijske političke diskusije.

Iako mislim da jako dobro razumem raskorak u načinu razmišljanja između ovih ovde i onih tamo, jedna epizoda mi je ostavila izuzetno gorak ukus u ustima. Pre izvesnog vremena, u jednim novinama je izašao oglas na celoj strani sa imenima 56 zaposlenih na ETF-u koji kao žrtve zakona o univerzitetu ne rade više tamo. Skenirao sam oglas i poslao ga putem elektronske pošte svim inženjerima elektrotehnike u dijaspori koje znam. Očekivao sam burnu reakciju, ogorčenje pa čak i psovke na račun režima. Jedini komentar sam dobio od osobe sa kojom sam i onako u redovnoj prepisci. Da li sam bezobrazno uznemirio ostale? Da li je njihovo vreme suviše skupo a rokovi na projektima suviše tesni? Da li sam im pristao na savest?

I tako dva paralelna sveta nastavljaju da žive svoj život gotovo bez ikakvih dodirnih tačaka. Jedno kratko vreme sam lebdeo u bezvazdušnom međuprostoru dok me Docina književna kritika nije osvestila. Doco, hvala ti.