Baka Mira

Bilo je to pre dvadeset godina, šestog aprila 1982. godine, na straži kod sela Karbulova, petanaestak kilometara od Negotina gde sam služio vojni rok. Svi smo se grabili da idemo na stražu Karbulovo jer je to značilo nedelju dana daleko od oficira i svake kontrole, gotovo neograničenu količinu hrane i noćne pijanke. Za mene je straža Karbulovo imala dodatnu privlačnost. Otkrio sam da kada bih stavio tranzistorski radio prijemnik na poljski telefon u stražarskoj kućici, mogao sam da slušam moje omiljene lokalne beogradske radio stanice koje su inače jedva dosezale do predgrađa Beograda. Bilo je to neverovatno osveženje u sredini gde su lokalne negotinske stanice puštale samo narodnjake.

Tog šestoaprilskog jutra sam naslonjen na stražarsku kućicu slušao radio i komunicirao sa svojim Beogradom. Obeležavala se godišnjica nemačkog bombardovanja. Studio B je prenosio svečano otvaranje fontane Vrelo Života ispred Beograđanke. Pomislih "Kad bih sad bio tamo.". Kao da je neko čuo moju želju. U podne je stigao kamion sa hranom. Rekoše mi da se spremim jer se vraćam u kasarnu. U kamionu na putu za kasarnu rekoše mi da mi je umrla baka Mira i da treba da idem za Beograd.

Uveče sam seo u autobus pilićar koji je do Beograda išao celu noć stajući kod svake druge bandere. Ne sećam se da li sam uspeo da zaspim. Kroz glavu su mi prolazile anegdote iz bakinog života.

Najstarija je priča je o tramvaju koji sam dugo tražio od bake da mi kupi. Kada ga je kupila, baka mi reče "Kupila ti je baka nešto što najviše voliš", a ja je upitah "Je l' luka?".

Sećam se i anegdote kada sam se od bake sakrio u orman u hotelskoj sobi na moru. Baka se nervirala i tražila me dok se nisam odao kikotanjem iz ormana.

Tu su i bakine priče o domaćim životinjama koje su imali. Briki je bio pas koji je, kao i Lesi, uspeo sam da nađe put od Turije do Novog Sada. Voleo je da laje na retke automobile koji su prolazili dok se jednog dana na poledici nije otklizao pod auto da čak ni deda Tasa, veterinar, nije uspeo da ga spase. Tu je bio i bradati konj Lisko koga je deda Tasa kupio za pun kofer ratom obezvređenih para. Lisko je u ratu vukao vojnu kuhinju i imao je strah od pucnjave. Tu je i crni mačor Miki koga je tetka Saša odabrala tako što ga je zajedno sa ostalim mačićima stavila na mašinu koja se tresla. Miki je bio jednini koji se održao dok su svi drugi popadali. Tu su i ostale životinj kao prase Ćira, petlić Pirga i patka Pakaja.

Na kraju, tu je i priča na koju se svi uvek smejemo kao da je prvi put čujemo. Jednom prilikom se baka, u svom dubokom uverenju da kradeni pelceri najbolje uspevaju, sva preznojila pokušavajući da krišom iščupa list u holu jednog hotela. Vukla je dugo sve dok nije utvrdila da je list plastičan.

U Beograd sam stigao rano ujutro. Moji, tek što su stigli iz Novog Sada gde je bila sahrana prethodnog dana. Tih nekoliko dana sam iskoristio da se vidim sa društvom, pretežno drugaricama jer su drugari listom bili u vojsci. Nikako mi nije išlo u glavu kako su cure bile preokupirane aprilskim ispitnim rokom koji je bio u toku. Studiranje je za mene bilo nešto nepoznato u to vreme.

Uprkos razlogu mog dolaska, sve je bilo opušteno. Moji su bili zadovoljni što sam došao u Beograd. Ja sam bio zadovoljan što sam se video sa društvom. A i baka Mira, koja je oduvek bila veseljak, bila bi zadovoljna što je svojim poslednjim činom ispunila unuku želju da u aprilu doðe u Beograd.