Srpski je ćutati

11/06/2012

Ovih dana je na forumu na Internetu moje generacije bila žustra diskusija na temu da li su ljudi u duši dobri ili loši. Ja sam tu nekako stekao reputaciju dežurnog gunđala koji stalno vidi crno u svemu što se dešava u svetu i kod nas: ekonomija, politika, ponašanje ljudi, itd. Jedan drugar je tu konstatovao da se kod mene u stvari ispod tanke kore krije u suštini dobra duša. I baš sam rešio da na tu temu ekipi opišem današnji doživljaj, kada shvatih da ovo treba da zna više ljudi a ne samo meni tako draga ekipa. Dakle, idemo sa pričom.

Došlo je vreme za obnovu registracije kola. Dođosmo u AMS u Ruzveltovoj i završismo tehnički pregled, osiguranje, plaćanje i sve što treba za valjda deset-petnaest minuta. Svi ljubazni. Divota.

Dalje nastavljamo u SUP na Paliluli da završimo stvar kod pandura. Stižemo u 18:20h. Rade do 20h. U redu valjda nekih desetak ljudi čeka za registraciju kola. Stotinak minuta za desetak ljudi, pa trebalo bi da je dovoljno. Stajemo u red. Ali avaj, red ne mrda. Šalteruše piju kafu, telefoniraju. Tek ponekog završe. Neki čovek koji je stigao iza nas preskače red, kao neki invalid. Ljudi se bune ali ovaj i dalje gura. Ja dobacujem "Pa mogu i ja da kažem da poznajem Ivicu Dačića". Neki u redu me je izgleda ozbiljno shvatio pa dobacuje "Jeste i ličite na njega.". Ja odgovaram"On ima stomačinu a ja ne." pa je tip izgleda shvatio da sam se zezao o Dačiću pa se nasmejao. Tip koji je preskočio red završava posao i odlazi.

Vreme prolazi, 19:15. Šalteruše koje su radile na ličnim kartama spuštaju zavese na šaltere. Ostaje samo naša šalteruša za registraciju kola. Ostale se tu muvaju okolo i pričaju. Ne znam koliko ih je. Ima tu i pandura.

Vreme prolazi, 19:50. Saopštavaju nam da nećemo stići na red. U stvari niko ne stiže na red. Ja počinjem da galamim. Zašto nam nisu rekli kada smo došli da ne možemo da stignemo. Kao ne mogu da zatvore vrata pre vremena. Ja i dalje galamim. 20h, šalteruša spušta roletnu. i gunđa na moj račun da neće da uradi zato što vičem. U tom sekundu dotrčavaju dva čekača i gotovo istovremeno očajnički pokušavaju da se dodvore šalteruši na istovetan način "Evo ja ćutim, završite meni". Šalteruša ih ne konstatuje a ja im dobacujem da su Srbi govna koji su trpeli 500 godina turke, trpeli Miloševića a sada trpe Tadića i Dačića. Sete se da dignu glas tek kada 19 meseci ne dobijaju platu. Eno neka takva ekipa pre neki dan došla u Beograd da protestvuje. Trebalo im je 19 meseci da shvate. Svi ostali čekači cute.

Neki muški glasovi mi se obraćaju i na moje vikanje viču da ne vičem. Ja dobacujem neka zovu policiju da me tuku jer policija jedino to i zna. Moji kažu da to i jesu policajci. Posle su mi rekli da su u tom trenutku policajci shvatili da ne vidim i da su se mlađi povukli a nastavio je da mi prilazi neki sa epoletama. Znam da sam samo kroz ovu moju maglu na očima nazro da mi neko prilazi. Ja nastavljam da ih narod plaća a oni deluju zbunjeno. Ja dodajem da valjda ne misle da ih Dačić placa iz svog džepa. Izbacuju nas iz zgrade. Ljudi razocarani. Ja galamim da su Srbi govna i da bi drugačije bilo da su svi skočili u odbranu sopstvenog dostojanstva. Neka naknadna junačina tiho, valjda da ga panduri nečuju, dobacuje mi da je on govorio to.

Tresem se od nerviranja. Ne, nije zbog pandura. Pa dovoljno imam mozga u glavi da znam da su bili isti i u vreme Nušića. Isti su bili i 1928. kada je Arčibald Rajs napisao "Čujte me Srbi", a kao da je danas pisao. Isti su bili i u vreme komunizma i u vreme Miloševića. Ovaj oficir je verovatno u vreme Miloševića bio ulični policajac i tukao je narod na ulici a sada je avanzovao, valjda za dobre zasluge režimima. Ne nisu me panduri iznervirali. Oni su takvi kakvi su i takvi ce uvek biti, režimski psi cuvari. Razočarao me je narod. Ne jedan, nego dvojca su rekli "Evo ja ćutim, završite meni". Ostali samo ćute i verovatno misle da sam ludak i da bi verovatno završili posao da ja nisam galamio.

Mislim se šta ce biti kada večeras svi ti neuspešni čekači dođu kući i ispricaju svojima kako je neki ludak vikao na policiju i počnu da planiraju kako da izadu sledećeg dana sa posla da bi proveli sateu redu za registraciju kod pandura koje oni placaju. Ako bar nekome porodica kaže da je taj ludak ipak u pravu i da narod mora da ustane u odbranu sopstvenog dostojanstva, onda se isplatilo. Onda je bar neko nešto naučio. Ali šta ako svima porodica potvrdi da je to zaista bio neki ludak.. e onda braćo Srbi, jebite se svi od reda a ja, Dr. Dragomir D. Dimitrijević, po nacionalnosti Marsovac, ja ću već nekako da se snađem.