Drug je aktivista
Sinoć oko ponoći sam slušao na Radiju B92 emisiju Kros Radio koja je puštala delove emisija radio stanica sa teritorije, kako se to sada kaže, bivše SFRJ. Prvo je neki Bosanac čitao priču o kafanskim doživljajima uz obavezne psovke. Sledio je deo Titovog govora napaljenom narodu u kome je tvrdio kako nećemo dozvoliti da nam drugi rasture ono što smo stvorili. Posle govora, zarežale su električne gitare i pank obrada pesme "ko drukčije kaže, kleveće i laže". Odustao sam od slušanja Slovenaca koji su sledili i otišao sam na tuširanje pre spavanja.
Dok sam se tuširao, kroz glavu mi je prolazilo kako se izgleda narod sa teritorije bivše SFRJ polako trezni od mamurluka i dugogodišnje pijanke i pita se šta nam je sve to trebalo. Pod utiskom emisije, pade mi na pamet moja omiljena soc-realistička anegdota vezana za prvi stručni rad koji sam izlagao na konferenciji. Sa zaprepašćenjem sam shvatio da se upravo ovih dana navršilo dvadeset godina od tog događaja.
Bilo je to 1981-ve godine kada sam maturirao. Na osnovu svog maturskog rada sam napisao rad za konferenciju Informatica '81 koja se održavala u Ljubljani. Rad je prihvaćen, ali avaj, petog oktobra, kada je trebalo da izlažem rad, trebao sam da počnem odsluženje vojnog roka. Uzeo sam odštampani program konferencije i otišao u vojni odsek. Kako to već dolikuje, najponiznije sam objasnio referentu za narodnu odbranu svoju situaciju. Referent je razmišljao dok je obrtao u ruci program konferencije sa uredno zaokruženim mojim imenom i naslovom rada. A onda je doneo presudu, klimnuo glavom i dobacio drugom referentu za susednim stolom: "Daj mu. Drug je aktivista.". Drugi referent je na pozivu za vojsku izmenio datum i udario pečat, a ja sam sav srećan otrčao kući.
I tako sam ja održao svoju prvu profesionalno izlaganje. Sve je prošlo u najboljem redu. Bio sam ubedljivo najmlađi učesnik. Čak su bili primećeni i moje sivo matursko odelo, crveni somotski prsluk sa dugmićima od srme i teget svilena traka kao mašnoa. Dok sam izlagao rad, iz poslednjeg reda su me brižno pratile oči moga tate koji je imao tremu jednako kao i ja, ako ne i veću. Nekoliko dana kasnije, precrtao sam prvi dan u jednom od mnogih kalendara koje sam poderao tokom služenja vojnog roka.
Drug je aktivista - kako to soc-realistički zvuči. Eh da su mi one godine, a ova pamet mi i ne treba. Da li je to žalost za nekim bezbrižnim vremenima ili sam i ja jedan od onih, kako ih sada nazivaju, Jugo-nostalgičara?