Peti oktobar
Peti oktobar 2000. godine je dan koji će svi, koji su tog dana bili u Beogradu, zapamtiti za ceo život. Sigurno će taj dan naći svoje mesto i u budućim knjigama o novijoj istoriji. U trenutku kada pišem ove redove, objavljene su i prve knjige o tom danu. Ipak, ovim putem želim da zabeležim neke male događaje kao elemente tog velikog mozaika.
Dani koji su prethodili, bili su puni ekstremnih varijacija raspoloženja, od pobedničke euforije u izbornoj noći do osećaja totalne prevare kada su Ustavni Sud i Izborna Komisija donosili svoje odluke. Napetost je polako rasla kao para u ekspres loncu. Protesti i štrajkovi postaju sve brojniji.
Jedan od događaja koji bih izdvojio u tom periodu, bila je proslava tada još neizvesne pobede. Kako je kasnije procenjivano, na ulicama u centru Beograda se stislo 200-300 hiljada ljudi. Zvezda večeri, tog 27og septembra, bio je Đoka Balašević. Otpevao je tri pesme: "Neki novi klinci", "Ne lomite mi bagrenje" i do tada manje poznatu "Živeti slobodno". Dok je narod u transu pevao "klince" i "bagrenje", u vazduhu su emocije bile toliko guste da su mogle nožem da se seku. U grlu mi se stezala knedla kada sam čuo pored sebe nekog mladića kako pita svog druga: "Je l' se i tebi plače?".
Dani su prolazili u neizvesnosti. Režimske prevare su se nizale. Nezadovoljstvo i protest naroda je rastao. Postajalo je sve napetije. I konačno je došao taj četvrtak, peti oktobar, poslednje godine dvadesetog veka. Dan kada je bio zakazan opšti protest u Beogradu. Dan kada su Srbi uhvatili poslednji voz za dvadeset prvi vek.
Sa teškoćom slušam vesti. Ometaju sve opozicione radio-stanice kao nikad do sada. B2-92 mogu da razumem samo ako na određen način stanem pored radija. RTS i Politika postepeno ulaze u štrajk.
Javljaju da kolone vozila dolaze u Beograd. Na putu probijaju brojne kordone policije, a šleperi postavljeni kao prepreke su gurani u kanale pored puta. Negde su autobusima probijali kordone.
Sendviči su spremni. Revolucija može da potraje.
U podne krećem na Trg Republike. Prolazim preko Bajlonijeve pijace. Na pijaci je kao pred potop. Kupuje se i ne pita se za cenu. Marka je 38 dinara. Preksinoć je bila 35 dinara.
Narod se okuplja na Trgu Republike. Odatle se u organizaciji G17+ ide u sudu da se preda tužba protiv Izborne Komisije. Kolona se kreće preko Terazija. Tu srećemo ljude uplakane od suzavca. Prve čarke kod Skupštine.
Kolona prolazi pored Savezne Skupštine. Ima već dosta naroda, autobusa, a i jedan bager. Kolona se spušta Knez Miloševom i Nemanjinom do suda. Na putu, narod zviždi i poziva ljude koji proviruju kroz prozore vladinih ustanova. Dok čekamo da predaju tužbu, žali mi se neki Požarevljanin kako je bilo gadno pod suzavcem tamo kod Skupštine. Ja uz uzdah konstatujem da Beograd godinama guta suzavac i trpi batine.
Pošto je tužba predata, vraćam se nazad prema Skupštini. Na putu, u Knez Miloševoj srećem poveću grupu sa Ravne Gore. Pevaju četničke pesme, a u rukama im batine. Ovi se ne šale. Nekako mi u tom trenutku prvi put dolazi do svesti da danas nema nazad. Danas se ide do kraja.
Smeštam se na travnjak pored Skupštine, preko puta Pošte. Prilazim samom bočnom zidu Skupštine koja je opasana plavcima. Majka pita jednog od njih: "Da li bi ste mogli da tučete ovaj narod?". Plavac odmahuje glavom i jedva čujno kaže: "Ne". U očima mu suze. "Plavi su naši", vrisnem ja.
Još malo sedim na travnjaku. Jedem sendvič da prekratim vreme do tri kada ističe rok dat Izbornoj Komisiji i Ustavnom Sudu. Ispred Skupštine je postavljena bina. Drže govore ali se sa mog mesta ništa ne razume.
Rešavam da promenim mesto. Zapućujem se Kosovskom ulicom ispod Skupštine. Duž Kosovske ulice su parkirana brojna policijska kola. Dolazim do parkića pored Skupštine na strani Trga Nikole Pašića. Tu se već bolje razaznaju govori iako sa teškoćom zbog galame naroda.
Tri sata je. Rok je prošao. Napetost raste. Masa se ljulja. Podseća na lavu koja samo što nije počela da kulja. Tri i petnaest. Sve stege pucaju. Neko do mene uzvikuje: "Pogledaj, pogledaj. Ne mogu da verujem svojim očima.". Masa upada u Skupštinu.
A zatim je na red došao suzavac. Kasnije sam čuo da se osećao sve do Brankovog mosta. Narod se pokolebao. Ljudi trče nekontrolisano. Masa me povlači u neku od ulica iza Skupštine. Kamenice lete. Pucaju stakla na Skupštini.
Zastajem i procenjujem situaciju. Krećem ponovo prema Skupštini. U tome me sprečava talas naroda koji, beži pred suzavcem. Naviru iz dve ulice. Grupa ljudi u blizini se sklanja od stampeda i ulazi u neku zgradu. Ulazim i ja za njima.
Prolazi nekoliko minuta. Napolju je opšti metež. Neko lupa na ulazna vrata. Ulaze dva plavca. U prvi mah ne shvatam da i oni beže od suzavca. Očekujem udarce kada se jedan od njih, gušeći se od suzavca, stropošta pored mojih nogu. Narod mu pomaže i unose ga u stan u prizemlju gde mu spremaju kafu.
Napolju je i dalje metež. Narod bije na ulici nekog plavca. "Ubiše čoveka.", zavapi drugi plavac koji je ušao. Otvara vrata da pomogne kolegi. "Puši kurac.", vrisnu neki mladić i zalupi vrata. Plavac zakuka: "Pa šta vam je ljudi? Znate kako smo glasali.". Baca opremu na zemlju i seda na stepenište, zabivši lice u šake.
Suzavac počinje da ispunjava zgradu. Neko zatvara prozor na dnu hodnika.
Izlazim na ulicu. Suzavac štipa oči. Trudim se da ih ne trljam. Lekcija koju sam dobro naučio u vojsci od starijeg vodnika Rđe. Imao je običaj da nam se obraća sa "Rđo jedna" i da nam ubacuje suzavac u zemunicu dok spavamo.
Na ulici narod besciljno luta pokušavajući da shvati šta se dešava. Stotinak metara dalje, iz Skupštine se vije gust dim. Policijska kola u Kosovskoj ulici su u plamenu. Tek sam kasnije saznao da je tada već Skupština bila pala. Gotov je. Vaistinu je gotov.
Uveče se dešava nešto što je do pre par sati bilo nezamislivo. Na RTSu se pojavljuje Vojislav Koštunica. Intervjuiše ga Aleksandar Mandić i dostiže do tada neslućen nivo ulizičkog intervjuisanja sa svojim: "Gospodine Predsedniče, mi Vas volimo.". Kažu da je prevazišao čak i Vučelićev intervju sa Miloševićem. Narod je dobio nov predmet obožavanja. Francuzi bi rekli: