Predizborna tišina

21 septembar, 2000

Bliži se 24. septembar i dugo očekivani savezni izbori. U ponoć počinje izborna tišina i trajaće do nedelje u 8 uveče. Napolju pada kiša i potmulo tutnje gromovi kao nagoveštaj buduæih događaja. Oseća se neizvesnost u vazduhu. Svi prijatelji sa kojima sam razgovarao strepe. Koliko režim može da pokrade glasova? Kako će uopšte narod da glasa? U dušu se uvlači strepnja o objektivnosti anketa.

Plaši broj baba i deda u redovima za ulje i šećer koji obožavaju režim zbog veštački oborenih cena pred izbore: "Osam dinara kilo šećera. Pa gde to ima u svetu?". Ili još gore: "Volim ga, volim ga, iako mi je penzija mala". Ne bih verovao da nisam čuo.

Niko ne zna kako će narod da reaguje u slučaju krađe. Narod je umoran i iscrpljen od čekanja i nadanja. Imam utisak da ću da se dovučem do glasačke kutije iscrpljen kao maratonac koji poslednjom snagom prelazi liniju cilja. A šta ako iza cilja bude trebalo da se trči još jedan maraton na ulicama Beograda?

Ako je nagoveštaj boljih vremena, danas sam dobio vest da ulazim u novi, potencijalno unosan projekat. Ima i drugih poslova na vidiku. Glavu gore. Pukao je.

Bliži se izborna tišina a napolju grmi. Kakav li će biti dan posle?