Patent na jugoslovenski način

Vreme je da se misli od čega da se živi u Najnovijoj Jugoslaviji. Ne znam ni da valjam devize ni da švercujem. Softver je moj zanat. Odlazim na razgovor kod tipa koji oseća da sa računarima mogu da se naprave pare. Zove se Zoran Gavrilović - Krca. On drži bioskop "Mali Odeon" kod Londona. Oniži je, Četvrtaste građe i ošišan do glave. Kažu da je strašno jak. Trenira rvače u nekom klubu, a kažu da je trenirao i Slobine i Vukove telohranitelje.

Krca mrzi računare ali ima jedan u ćošku kancelarije. Za svaki slučaj. Pokušavam da shvatim šta mu treba i vrlo brzo nalazimo zajednički jezik. Na svoje zaprepašćenje shvatam da ima više sluha i da mnogo brže shvata koncept od mnogih američkih high-tech menadžera sa kojima sam se sretao. Ameri bi rekli da je "street smart". Bukvalno u ovom slučaju. Iako pamti viteško doba Ljube Zemunca, spreman je da zakorači u 21 vek. Jedino ga muči piratovanje softvera koji za njega razvijem:

Mislim se šta bi američki advokati za patente koji koštaju i $240 na sat rekli na ovakav pristup patentnom pravu. Em jeftinije, em delotvornije.