Dobrodošlica: zeleni Mercedes, narodnjaci, poplava i još što šta

Avion Lufthanse iz Frankfurta je sleteo manje više na vreme.

Prvo što sam primetio je sveopšte prisustvo duvanskog dima. Američki advokati bi momentalno previli tabak i sastavili dve-tri tužbe zbog ugrožavanja zdravlja i sekundarnog pušenja.

Sledeće što primećujem je da sam Jugu napustio kao "drug" a vraćam se kao "gospodin". Svi mi se obraćaju sa "gospodine". Pogledam se. Farmerke, patike i duga kosa kao nekad. Osvrćem se. Nikog iza mene. Biće da se obraćaju meni.

Na carini mi zadržavaju laptop. Moram da dođem po njega drugi put. Materijal za još jednu priču.

Tražimo prevoz do kuće. Jedan taksista nudi vožnju do grada za 200 dinara. To mi ama baš ništa ne znači jer od mog zadnjeg boravka u Jugi, dinar je smršao za jedno 10-15 nula. što se novčanica tiče, mogu i da mi ponude novčanice za monopol. U moje vreme, crvendać i pet konja su bile novčanice u opticaju.

Pojavljuje se taksista koji nudi vožnju za 150 dinara. Prvi taksista hoće da se svađa, a drugi mu dobacuje "Kakva je ovo diktatura?". Bilo kako bilo, 150 je manje od 200. Poslesaznajem da je realna cena 100-120 dinara i da sam trebao da uđem u taksi i tražim da uključi taksimetar pod pretnjom da ću da zovem inspekciju.

Ulazimo u zeleni Mercedes. Počinjem da se vezujem, ali mi taksista kaže: "Ne moraš, ja ću da platim kaznu ako treba". Majka me opominje da se ponašam kako se ovde ponaša. U redu. Dakle nema vezivanja.

Taksista pali cigaretu i pro-forma pita da li sme. Kako da ne. Na radiju drmaju narodnjaci:

Dajte mi vino onako sve po pola.
Dajte mi pesmu onako sve do bola.

Taksista vozi agresivno. Trubi. Gunđa. U glavnom pretiče sa desne strane vozeći po bankini.

Konačno stižemo kući. Lift u znak radosti što me vidi, trese se i škripi kao nikada do sada. Ulazna vrata sa mali milion brava. Još jedna novotarija.

Odlazim pravo u WC. I ventil na kotliću za vodu mi se obradovao. Toliko se uzbudio što me vidi posle mnogo godina da je izleteo. U sekundi je stan pun vode. Momentalno sam zaboravio zašto sam došao u WC i onako mokar držim prst u cevi. Majka, takođe mokra do gole kože, trči do komšinice Branke da uzme ključ od centralnog ventila. Tu je komšinicina majka, žena od 90 godina. Raduje se što smo se vratili. Ne primećuje dramatiku situacije i zove na kafu. Situacija se konačno stabilizuje a ja se mislim kako ne mogu bez drame ni u klonju da odem. Sledećih nekoliko dana će kofa da zamenjuje kotlić.

Pošto smo sakupili vodu iz stana, majka u komšiluku nabavlja KAJMAK. Blagoslovene li klope. Nikada mi nije išlo u glavu kako to mi imamo i punomasno mleko i kajmak, a Amerikanci imaju isprano bezmasno mleko a nemaju kajmak. Dva i dva su po nekada jednaki pet.

Uveče obrćem kanale na televizoru. Stari televizor je pun snega. Sećam se kao da je juče bilo, 1974-ta godina. Bio je čudo tehnike u komšiluku. Tek što smo dobili televizor u boji i namestili antenu. Komšiluk se skupio da gleda Jugoslavija-Zair na svetskom prvenstvu u Minhenu. Devet-nula za nas. "Karasi, Karasi, gde su golovi iz Atene?", govorio bi Mladen Delić. Sličica Dina Zoffa, italijanskog golmana, je bila na ceni.

Stari televizor, novi programi. Ima ih prilično. Odmah primećujem da se engleski jezik infiltrirao u srpski u neku čudesnu mešavinu. što bi rekao Momo Kapor, "Engleski nismo naučili, a srpski nikada nismo ni znali". U jezik, koji od vajkada po Vuku ima 30 slova, ušunjala su se slova kao X, Y i W. Valjda je to cena ulaska u 21 vek.

Za prvi dan je dosta. Laku noć.